Кажу, ти си новинар, ма само сам нови нар,
плодоносна биљка што крај мора расте.
Кажу, ти си слободан, ма ја сам само васпитан
да морам бити ратник за слободу своје маште.
Ако радиш вредно, а амбиције немаш,
мисија је позив, не да ти да станеш.
Размисли о жељама, немој сад да дремаш,
гаји само оне снове да те дижу, када паднеш.
Жеље ме се не тичу, долазе са стране,
јасне слике стварам из дубине свога срца.
Ту слободу не дам, јер не може да стане
енергија што милује, а долази са Сунца.
Одабрао одавно оне теже путе,
срце даје снагу за устанке из падова.
Спреман на сва саплитања дуж сунчане руте,
с природом ће васкрснути грешници из градова.
Замислите реку пробуђених људи
који су страх оставили у прошлости.
Замислите песму храбрих и грлатих жена
како буди снагу и вољу за борбом.
Замислите да борба нема друге,
да нема назад и
да ако станемо, губимо све.
Замислите да сте одлучни,
радосни што живите и
поносни што не пристајете на предају.
Замислите да су све птице, дрвеће, ветар и
сунце на страни ваше љубави и слободе.
Замислите да сте хероји
који отварају врата будућности деце
која се управо рађају.
Замислите да нас има много,
да река је без краја и
да је воља јача од златне стене.
Замислите да вам само крв победничка
струји кроз вене и видећете
дармар у Вавилону.
Шајкача је моја круна,
она што је радо носим.
Та што моју главу чува,
њом се красим и поносим.
Ниче цвеће миришљаво
из гробова пуних части.
Слобода је стање свести,
зато никад не сме пасти.
Стварност попут кошмара тера нас да маштамо,
грешке добрих људи уче нас да праштамо.
Шта би од свег’ било кад веровали не би
да ће бити боље и мени и теби.
Досањаћемо свет од овог мало бољи
ако вредне руке помогну тој вољи.
Побећи је немогуће, јер свуда је тама,
сунце, то смо ми, а природа је мама.
Увучени у лицемерје,
гледамо да не видимо,
јер што мање знамо,
лакше је удахнути.
Издахнула је људскост,
ничег се не стидимо,
рушевине старог света ће
пред новом децом сванути.
Када бисмо знали чија смо циљна група,
онда то више не бисмо били.
Када бисмо знали колико је важна слобода,
не бисмо више робовали.
Када бисмо знали ко смо,
космос би био мали.
Само кад бисмо знали, као што сви
који су заиста велики знају да су мали.
Гурнути у кавезе, мислимо да видимо,
после видимо да мислимо у кавезима.
Лепо је знати да бар неки верују у птице,
па сањају да лете и гледају Сунца лице.
Слобода је у срцу које за њу куца,
слобода је у мисли о лету тога срца.
Безидејни људи настањени у живом блату
покушавају да те повуку са собом.
Чине то из чисте злобе и незнања о лету,
страх их не пушта из блата,
небо за срчаност мари..
Па ти додај парафина у своју пролећну салату,
полети у лето с осмехом и не хај за безосећајне.
Нека се угуше у сопственој зависти и тромости,
птице су, човече, пријатељи твоји,
птице и сунце мило.
Шта бих пожело више
Не будите досадни клише..
Будите ориђинали,
а не трендова копије.
Скромна слобода је лепша
од богато украшене робије.
Волите себе искрено и
не марите шта други кажу,
љубите истрајно истину,
па ће да оду они што лажу.
Ако бих нешто додао
као последњу жељу:
Радујте се ситницима и
будите узрок весељу.
Наопаки су ми они десни,
често су глупи и много су бесни.
Наопаки су и они леви,
неретко не знају ко им земљу плеви.
Наопаки су ми они прозападни,
шатро су паметни, а у ствари нападни.
Наопаки су и они проруски,
диве се туђој, а не својој гуски.
Сви су редом наопаки,
много маше центар приче.
Сви се мрзе међу собом,
а, у ствари, много личе.
П. С. Поздрав од Чиче!
Ти што праве компромисе нису моја посада,
најдражи ми дођу они што хоби им је досада.
Доколица, броколица, chill и медитација,
лако дође свако добро кад одмориш од рација.
Такмичење, трчање и мерење свега,
тако никад нећеш стићи до зеленог брега.
До Зеленог Зуба можеш доћи јуче,
он је тамо на врх брда, где највећи чуче.
Вратићеш се коренима јер стабло те туда води,
уземљен ћеш расти више, крошња да ти Сунцу ходи.
Гране да се сложно њишу, ветар да са њима свира,
вратићеш се коренима, ту ти земља даје мира.
Пожелећеш чисту воду, ону што ти душу бистри,
са потока да је пијеш, да ти жубор мази мисли.
Студен да те здрави буди, да умива с’ лица боре,
пожелећеш чисту воду, к’о што морнар сања море.
Заволећеш хлеба бела, што му брашно вода меље,
точак да се ревно врти и да зове на весеље.
Жито дала земља твоја, воденице, брзе реке,
заволећеш хлеба бела, птица песма души лек је.
Вратићеш се коренима, туда иду стари дуси,
воде, ветра, хлеба, сунца, и шта хоћеш само усни.
Дођи себи, своме пођи, не дај да нам лозу сатру,
вратићеш се коренима, ту ћеш небу палит’ ватру.
Што бих те присвајао,
кад си мој.
Што бих се до тебе гурао,
кад те у оку носим.
Што бих ти журио,
кад си увек ту.
Што бих те продавао,
кад си непроцењив.
Што би ти, е то бих!
Једна рука није мало да посеје вечност.
Један човек погрбљени, а усправне части,
једна суза поносница у коју је све стало
и бастион за будућност, који не сме пасти.
Чувао си памћење од светског заборава,
пламен свеће догореле неговао срцем.
Заувек Ти хвала, дико моја славна,
нек чемпресе хиландарске обасја ти Сунце.
Речи ће постати ствари,
ствари ће постати речи,
остаће истина стара,
само тишина лечи.
Мрак је свитању мајка,
у сузама чедо се рађа,
ваздух и светло, млеко и вода,
погођен бива онај што гађа.
Пророци буде се ноћу,
као да спавали нису,
у књигама не пише оно,
што редом сањали сви су.
Црно нам мастило збори,
не вреди читати слова,
нека у срцу ватра још гори,
зора да бљесне с Истока нова.
Свестан и свестран.
Стран домаћима,
домаћин странцима.
Свету оностран,
полусвету настран.
Све ти је стан,
где год да станеш.
Постанеш, мало останеш,
не станеш и нестанеш.
Стране не бираш,
то је за оне што су застранили.
Чиста је вода место за твој мрест,
добра си вест.
Савест си ти,
то је твоја свест..
Обасјани сунцем,
сећамо се предака.
Светлост шаље речи,
па пишемо пар редака.
Свако семе љубави
што садисте ви за нас
рађа наше миле песме,
јача снагу и наш глас.
Певаћемо заједно
у хору на вр’ брда.
Чуће цело приморје,
и шума ће да мрда.
Вода ће у ваздуху
очувати ехо,
да одзвања и новој деци,
све вас воли неко.
Умиру хероји, ал’ остаје нам пут,
мало ли је, запитај се и буди лимун жут.
Цветај, цветај, лепи цвете, буди воћка здрава,
онда ће и твог хероја бити вечна слава.
Светионик, извор знања, етике и сваког добра,
мисија је ту заувек, за слободу вечна борба.
Семе нека добро роди, да га мије чиста вода,
ваздух наш је слободарски, капетане светлог брода.
Хоће да нас продају,
да нас више нема,
узели су капару,
ђаво сад не дрема.
Будимо се, време је,
мотике у шаке,
да се брани земља наша
од пропасти сваке.
Устанимо сложно,
као светли преци,
па да рађа њива здрава,
баш свој нашој деци.
Сањао сам Светог Ђорђа
што уби аждаху,
пробуди ме снажна сила,
Феникс расте у свом праху.
Ми имамо Сунце, ми имамо Ветар,
и чујемо прајезик што одзвања кроз етар.
Ми волимо птице, волимо и реке,
љубимо све звезде људима далеке.
Ми љубав водимо, где год ноге пођу,
ми носимо светлост, па сенке брзо прођу.
Знамо ми за тајне, дишемо у шуми,
па сањамо бајку, у којој се не глуми.
Деца смо ми Сунца, и потомци светла,
дођи, буди с нама, с песмом овог петла.