КО НА БРДУ

Дао бих ти руку топлу,
не ваља да помоћ просиш,
дао бих ти главу бистру,
ако умеш да је носиш.

Дао бих ти срце лудо,
па да душом Сунце волиш,
дао бих ти веру своју,
да се јутром тихо молиш.

Али не бих стопе ове,
лутањем да дане трошиш.

Дом је тамо где си Ти,
моја светла Љубави.

Дом је тамо где је Мир
где је лука, а не вир.

Дом је тамо где је топло
у сред зиме, кад све леди.

Дом је тамо где је ватра
где се увек вратит вреди.

Дом је срце, дом су снови
што ме нежно себи вуку.

Дом је место без страхова
које вечно пружа руку.

Не бих мењо ове птице
за сво злато светлог града.
Нит бих дао ове шуме,
дража су ми мирна стада.

Мир у сутон и тишина
вреде више но све паре.
Чиста вода и дивљина
лепши су од моћи, царе.

А тек јутра благородна,
то је песма какве нема.
Кад ме буде ти славуји,
сан ми будан, а још дремам.

Стрпљен, спашен,
мудрац рече.
Не чекај, но не жури.
Живи, отвори срце, очи.
Веру своју у силу преточи,
одмахни свему што те у том кочи.
Не бој се да будеш сам(а)
али немој залуд самовати.
Грех је дуго туговати,
поклони себи себе.
Распакуј ту машну, заволи оно унутра,
доћи ће све што ти припада.
Само немој да се бојиш,
нека твоја вера у себе буде уточиште
како самовања, тако и друговања.
Припашће ти све што је одавно твоје.
Време је обала, а река си ти.
Запљусни своје обале бистром водом.
Нека те цвеће, птице и дрвеће памте
по животу бескрајном
и осмеху сјајном.

Жив си, жив,
узело те није време охоло.

Волиш, дражиш,
осећам те у ваздуху, летиш около.

Живљи од створења
што гмижу по овом граду.

Волео бих да те сретнем,
те очи што љубав знаду.

У мени сазрева сјај твога ока.
Кад би само знала колико греје.
Свима је дошла зима,
а у мени је лето.

Крај јула.

Време те није угасило.
Оно је сведок и
оглед одрастања тебе у мени.

Неретко изађеш и ван срца,
па кроз поглед мој насмејеш дете
које ме задивљено гледа
док ходам улицом.

Сви путеви воде ка теби.
Верно корачам ка својој суштини
у којој дишеш.

Дубоко.

Тара и Дрина,
дружина баш фина.
Мирис цветног ваздуха
и љубав од давнина.

Дани су све краћи а ноћи хладније,
мрак у људским главама их
прождире све гладније.
Потребан је таленат за одржање светла,
јутром ваља поранити и будити петла.

Јесен то је стање духа, рече чича Ниче,
лишће суво шушка складно, док шапуће приче.
Свако доба баш је лепо кад је љубав млада,
листопад се шарен смеши, оштри ветар влада.

Студени су нови дани, фалиће им сунца,
угрејаће себе они, што имају срца.

Љубав је само све и ништа више,
она се увек чисто, сања и дише.
Љубав је само трен и ништа дуго,
она је само све, и збогом туго.

Јутарње ме Сунце нежно обасјало,
однело сву таму из претходне ноћи,
ох, како је драго, још је обећало
да ће сутра опет у мој живот доћи.

Трава храњена мајским кишама, покошена је.
Птице певају сложно и прате веселу дечју грају.
Летња сунчана прича од пролећа испрошена је,
сва ми чула говоре да нисам сам у рају.
Трава није тужна, одмах нова расте.
Мај се радосно препустио Јуну, отворио баште.
Цвеће шарено плеше, мирише где год да сте.
Лето је у ваздуху, баш оно из моје маште.

Ноћу, чујем бистре воде
како се ка реци сливају,
ноћу, чујем будне птице
како зору дозивају.

Ноћу, видим звезде сјајне
како ми се нежно смеше,
ноћу, видим сене твоје
како постају све лепше и лепше.

Тишина људска и мир Божији,
све је мир, свемир је.
Дух је у ваздуху, удишем га,
пуним плућима удишем свемир.

Љубавна моја и ја се знамо,
сунчаних година хиљаду бар.
Сунце зна и Месец је знао
да смо баш ми тај радосни пар.

Она је знала и ја сам знао,
стрпљиво чекасмо тај с неба дар.
Сада смо ту, рука у руци,
она је царица, а ја сам њен цар.

Никада ме није нико гледао као ти,
никада ничији поглед нисам осетио тако.
Никада нисам пожелео
да некоме себе целога дам,
никада нисам полетео тако лако.

Свако поређење је неприкладно,
никога се не сећам.
Истопила си моја сећања
у једној ноћи, као у сну.
Она су сада злато
којим изливам темеље наше куће.

Наш дом је станиште мојих снова
које са тобом хоћу да делим.
Мисли немам, само осећам своју душу
како говори из срца.

Моје срце је чисто као оно
што сам видео у твојим очима.
Твоје очи знају све,
њима речи нису потребне.

Твоје усне су врх планине
коју морам да освојим.
Да освојим, а већ су моје.
Љубио сам их без покрета,
осетио сам их без додира.

Твој глас је то што ми треба,
уз птице које ме буде свакога јутра.
То је сутра за које сам спреман
да волим само тебе.

Она уме да се грли
увек топлом снагом сунца,
она хоће да се вратиш и
желиш је из свег срца.
Ако умеш да је љубиш,
вратиће ти снове среће,
када сазна да је волиш,
среће веће бити неће.

На левој беоњачи носим Змај Јову,
на десној Јована Дучића.
У левој рожњачи чувам Мику Антића,
у десној Алексу Шантића.

На једној дужици имам Душана Радовића,
на другој Душка Трифуновића.
У левој зеници је Растко Петровић,
у десној Његош.

У левој сузници заливам Бранка Миљковића,
у десној Бранка Радичевића.
На левој мрежњачи је Васко Попа,
а на десној Добрица Ерић.

На левој шареници се пресијава Тин Ујевић,
а на десној Лаза Костић.
На левом сочиву ми је Црњански, а на десном Дис.
Под једним капком спава Милутин Бојић,
а под другим Ђура Јакшић.

На левој трепавици сунча се Десанка Максимовић,
а на десној протеже Милица Стојадиновић.
У жутој мрљи си ти.
Па ти види кад ја трепнем.

Волим црне овце, луде краве и птице
које још увек сањају да лете.
Волим црне рупе, летење у двоје
па осећај снажан, да још сам дете.
Волим несташне, разигране, шашаве
који се не боје да слободу дишу.
Волим нежне капи које прати сунце,
а највише волим пољубаца кишу.

Кад би моја била,
ширио бих крила,
а ти би се крај ме’ свила
ех, што би се срећа збила!

Кад би моја вила
покрај мене снила,
као она рајска сила
што јутром се буди.

Кад би моја била,
певале би птице, људи,
срећни као деца чила,
бујале би цветне груди.

Свако дрво играло би,
ветар би засвиро, мила,
киша би се дугом слила,
реком љубав потекла би.

Сунце срећно плакало би
кад би моја вила
са мном будна снила
живот нови славили би.